Dan kada sam počela da verujem - Jovana Begović

                        Tog dana po planu putovanja  u Jerusalimu bio je Hram Vaskrsenja Hristovog. Unutar hrama nalazio se Hristov grob na koji dolaze i mole se mnogi vernici širom sveta, različitih verovanja i kultura. Monah Dušan, vodič našeg puta koji po svojoj prirodi više trči nego što hoda, uputio nas je da stanemo u red i sačekamo. Satima trčeći za njim, stajanje u redu koje nisam podnosila pre toga došlo mi je kao odmor na Bahamima. Ispred ulaza bilo je okvirno dve hiljade ljudi. Bila sam među poslednjima sa mamom i njenom prijateljicom Snežom.

            “On se šali… Da li je realno da uopšte uđemo?“ pitala se mama.

            Slegle smo ramenima i zaćutale. Smatrala sam da nije u redu preći toliki put i ne ući u najsvetije mesto tog putovanja.

            Okrenula sam se kao monahu Dušanu i pitala ga:

            “Oče, mislite li da ćemo ući?“

            “Ne mislim, verujem.“

            Nakon sat vremena čekanja na plus četrdeset stepeni, počela je da nas obuzima nervoza. Slojevi garderobe kao i obavezna marama na glavi, činili su naša tela vrelim. Znojili smo se prekomerno sa manjkom vode u flašicama. Mama je počela da se klati i delovala je kao da to radi iz dosade, dok se nije svom težinom spustila na moje umorno telo. Zajedno smo pale na zemlju.

            Uhvatila sam flašicu sa vodom koju sam junački štedela i polila je po licu:

            “Mama, da li si dobro?

            Ona se pak nekako podigla i nameštala svoju garderobu dok su svi oko nas zurili kao da smo demoni iz pakla.

            “Jesam, ali bih da krenemo u hotel jer od ulaska u hram nema ništa.“

            “ Molim te probaj da izdržiš, svi smo umorni, ali ovde se dolazi jednom na hodočašće. Volela bih da uđemo.“

            “Je l’ ti vidiš da mi nije dobro? Nećeš ovde ostati sama i ne vraćam se nazad bez tebe.“

            Osetila sam zamenjene uloge majke i ćerke. Ona je bila poput razmaženog deteta koje se ljuti na svoju mamu. Uhvatila sam krst koji je klizio oko mog preznojenog vrata i govorila u sebi:

            “Bože, zar sam dovde došla da bih se sada vratila nazad? Zar ne možeš nešto da učiniš i daš mami snagu? Čekala sam ovaj dan i prešla toliki put, nije fer.“

            Međutim, mami je bilo još gore; usta su joj promenila boju i već je počela da me plaši kako izgleda.

            “Molim vas da krenemo, ovo je neizdrživo, pašću.

            Uhvatila sam je pod ruku i krenule smo. Plakalo mi se. Obuzela me je tuga što propuštam hram a sa druge strane me je stegao strah za mamu. No, kako smo odmicale od mase, za ruku me je nežno uhvatio čuvar hrama, inače musliman. Obratio mi se na engleskom:

“Please, come here.“

            Poveo nas je i dao nam prednost  da uđemo u hram a potom pustio sve ljude s kraja kolone za nama, dok su se oni što su prvi došli lakatali, gazili preko ljudi i psovali jer su ostali na začelju. Kasnije, pričali su nam da je bilo i tuče među ljudima za prve redove.

            Stajala sam na mestu gde mnogi neće stati ni za tri života. Ali nisam bila toga svesna. Došla sam da vidim i da obiđem, ne sluteći da ću tu naći deo sebe za koji nisam znala ni da postoji.

Ulazila sam zbunjena situacijom i mamom koja je odjednom progledala i vratila joj se boja u lice. Hramom je kružila neopisva, rekla bih sveta, energija ispunjena mirisom tamjana. Toliko različitih vernika iz svih krajeva sveta na jednom mestu sa istim ciljem: da spoznaju nešto više. U pozadini se čula predivna izvedba na klaviru, melodija koja opušta svaki grč u telu. Pogled mi se susreo sa monahom u masi koji je ličio na Dambldora iz Harija Potera. Zagledala sam se u njega, ne očekujući da će on to primetiti. Klimnuo je glavom i osmehnuo se. Kao da me poznaje i razume. Navikla sam da budem neprimetna, a ovde je bilo drugačije. Stvari su se odvijale kao u nepredvidivom filmu.

            Unutra je bila jednaka gužva kao i ispred hrama. Ogromna kolona stajala je oko svetog groba Isusa Hrista. Dobili smo sat vremena za obilazak unutrašnjosti crkve i poželeli sreću jedni drugima kako bismo ušli na sveti grob. Talas nepoverenja iznova je preplavio mamu:

„Ovde tek nećemo ući, pogledajte samo gužvu.“

„Mama, zar zaista misliš da smo slučajno ušle među prvima?“

„Ne znam, ne mogu da čekam. Idem da prošetam, a ti ako hoćeš čekaj. Vratiću se za sat vremena po tebe.“

            Sneža i mama otišle su na svoju stranu. Osetila sam olakšanje. Konačno sam ostala sama sa svojim mislima. Osetila sam lakoću tela, kao da nisam hodala po tlu. Čula sam glas u sebi “Tu si gde treba da budeš.” Oglasio se onaj deo mene koji je bio zatrpan do dana dolaska u sveti hram. Stala sam strpljivo u red i prepustila se vremenu i veri. Disala sam duboko. Kao da mi se u trenutku DNK potpuno promenio. Osetila sam neku vrstu umne moći. Setila sam se da mi je monah Dušan, noć pre dolaska ovde rekao: “Ako se desi da uđeš unutra, dobro se skoncentriši na svoje želje, otvori se i pomoli.”

            Tada se desilo upravo ono za čime sam tragala: istinski sam poverovala. Nisu mi smetali ljudi ispred mene, koračala sam polako. Vreme je odmicalo, ali to nisam ni osetila. Sve vreme sam razmišljala o slučajnosti ispred hrama. Prošlo je pola sata. Podigla sam glavu i shvatila da sam sledeća koja će ući na sveti grob. Brzo sam se okrenula i čovek pored kog sam stala na početku bio je daleko iza mene. Nisam razumela kako se to dogodilo.

            Čuvari su mi pokazali rukom da uđem i znakovno ukazali da budem brza. Utrčala sam u grobnicu.

            Čim sam ušla, osetila sam nalet jake energije, toplotu u celom telu. To je bila vrlo mala prostorija i sa desne strane nalazila se bela mermerna ploča u visini mog trbuha. Spustila sam obe šake na nju.

            “Ništa mi se slučajno danas nije desilo. Osećam nešto više od sopstvenog postojanja. ”

            Sklopila sam oči i pustila osećanja na površinu. Poželela sam ono za šta se svake noći molim pred spavanje. Spustila sam glavu na belu mermernu ploču i bila zahvalna. Šapnula sam želju, još jednom za kraj. Izašla sam iz hrama kao druga osoba. Znala sam da postoji nešto više i da se to krilo u meni sve do tog dana.

            Govorili su mi da je proces promena vremenski dug i prilično težak posao. Moje promene odvile su se u jednom danu, času, trenu. Nisam pratila nikakve znakove pored puta, niti su mi drugi govorili kuda da idem. Ja sam verovala i osećala okom nevidljivo i rukom neopipljivo.

Kao i ljubav, takva je moja vera.

Danas živim svoje šapnute želje iz svete zemlje.

I verujem.

            Zauvek.