Jednog
aprilskog jutra, sedela je na splavu. Lagani povetarac sklanjao joj je sjajnu
crnu kosu sa lica i donosio miris Dunava. Bašta je bila prazna. Nekoliko
stolova od njenog sedeli su momak i devojka, okrenuti leđima. Činilo se da i
oni uživaju u tek izašlom suncu. Ispred nje - moćna reka, visoko, srebrno
drveće i beli pesak. Podigla je noge na naslon ispod stolice, i posegla za
knjigom koju je nosila u torbi kad joj pažnju privuče dobro poznat smeh. Smeh
koji odavno nije čula, a koji je nekada davno volela da čuje više od bilo čega
na svetu.
Čula ga je jasno. Nalazio se
nekoliko metara iza nje i približavao se. Iz nogu je počeo da nestaje osećaj
prisutnosti, a srce joj je bubnjalo u grudima. Znala je da su joj obrazi crveni
kao jabuke. Mrzela je to kod sebe. Svaki put kada je htela da ostane
najpribranija telo bi je izdalo. Pokušavala je da diše, ali vazduha kao da nije
bilo. Okrenula je glavu na drugu stranu, prema reci, kad je prošao pored nje
pričajući telefonom. Seo je za sto malo dalje od njenog, ali mogla je da ga
vidi.
No, nije gledala. Ne sme da gleda. Oči bi same ukrale deo
njegovog ramena, pa deo tih krupnih šaka dok su čačkale po telefonu. Vrat. Nikako
nije uspevala da mu uhvati lice. A žarko je želela da mu uhvati pogled. Toliko
joj je nedostajao, nije ni bila svesna. Molila je anđele da mu vidi lice.
Odjednom se trgla. Pod ispod njenih nogu je počeo da se trese. Sa stola je pala
čaša limunade i razbila se. Nastala je vriska i lomnjava svuda naokolo. Ne
verujući šta se dešava, u panici je počela da uzima stvari sa stola i beži.
Pogledom ga je tražila. Nigde se nije ni nazirao. Strah ju je obuzimao dok je
trčala ka izlazu preko mostića koji je vodio do obale. U tom trenutku, neko je
gurnu i ona pade u reku.
Otvorila je oči u svom krevetu. Bol
je još uvek bio tu. Otišla je do ormara i izvadila sakrivenu limenu kutiju.
Nežnim pokretom ju je otvorila i uzela sliku na kojoj su bili njih dvoje.
Poslednji dan srednje škole, zagrljeni, mladi i puni ljubavi.
Gledala je u tu sliku dugo. Njegovo
lice i njegove oči. Želela je da opet imaju šesnaest godina.
Znala je da se odmah iza slike
nalazi isečak iz novina sa njegovom umrlicom. Nije otišla na sahranu da se
oprosti. Suze su joj klizile niz lice, kad je u sobu tiho ušao njen suprug, da
je ne probudi.
“Hej, pa ti ne spavaš.”
“Upravo sam ustala”, odgovorila je
ne okrećući se i žurno vratila kutiju u ormar.
“Skuvao sam kafu. Dolaziš?”, upitao
ju je dok je brzim pokretima brisala mokre obraze.
“Evo, stižem.”
Comments