Dnevna soba. Na sredini sto sa isheklanim,
požutelim čaršavom na kojem se nazire mrlja od prosute kafe. Isti takav milje
bio je i na starom televizoru, kojeg je zamenila nova plazma. Ide neka predvidiva američka krimi serija. Na ugaonoj
garnituri sede dve žene. Majka, punačka, oteklih nogu, kestenjaste kose spaljene
od trajne. Ćerka je pegava, riđa.
Liči na Irkinju.
Muk
prekida majčina rečenica: „Prolazi ti vreme. Džabe fakultet kad se nisi
snašla. Kako mala Ivana peče pljeskavice? Šta će, snalazi se. Ne može se
birati posao. Bore se ljudi.”
Irkinja nije volela ovakve razgovore.
Misli su
joj se vrzmale po glavi.
Pa, jebote mama kao da mi nije dovoljno teško.
Ko si bre ti? Šta koji kurac hoćeš? Šta ti znaš o životu? Rodila si me sa
devetnaest. Ti ćeš mene da učiš. Sve sam uradila. Sve! Pametnice jedna,
misliš li da je lako završiti medicinu? I još ne kao dete profesora, doktora
ili bar kriminalca. Lako je tebi da budeš nebitna. Ti si iz jedne porodice
pobegla u drugu. Moj tata te je spasio. Nisi osetila život i šamarčine koje
tako lako lupa. Mrzim tebe i tvoju ružnu kosu. Tvoju stomačinu. Dosadna si.
Posebno me nerviraš kad se trudiš da budeš duhovita. I to još pred mojim
društvom. Blam! I to što ti se nekad osmehnem je zbog džeparca. Toliko si
naivna da poveruješ da si zaista duhovita. Ali jednom će i to prestati. Neću
morati da ti se uvlačim u dupe. Jednom ću gledati u telefon dok piše „Mama“ i
boleće me uvo da se javim. Zašto bih? Ceo život si mi se penjala po glavi. I
tati. Zato se razboleo i umro.
Uzdahnula
je. Oči su bile pune suza.
“Poslala
sam danas CV na tri mejla.“
Ni reč
više. Majka priča. Ko zna šta. Previše priča. Mnogo je naporna. Riđa kosa se
polako uvrtala oko prsta. Sve brže. Bes je počeo da nadolazi.
Da li se izvikati i reći sve ono što sam
pomislila? To se ne govori onome od koga zavisiš. A i kako kazati sve ovo.
Moraš da ćutiš, čekaš. Proći će.
Irkinja napušta mamin monolog, odlazi pod izgovorom
da joj se spava. Zaspala je kasno. Hiljadu misli. Nedostajao joj je tata kojeg se
ni ne seća. Nije bitno. Nešto joj je nedostajalo. Neka to noćas bude tata.
Tate su valjda zaštitnici, sigurne luke. Mnogo puta joj je nailazio talas
emocija koji izbaci vazduh iz pluća, zapuši uši, zamagli oči i oznoji dlanove.
Naročito kada pokuša da kaže nešto ne bi li odgovorila mami.
Kako reći:
„Mama prestani, dovoljno mi je teško. Uradila sam sve što je do mene.
Zaposliću se jednog dana. Nema potrebe da me podsećaš da mi vreme prolazi.
Znam da biološki sat otkucava. Čujem ga svako veče. Znam da ćeš, kada
dobijem posao, krenuti da pričaš kako treba da nađem nekog. I kako je rumeni,
debeli Dejan iz dobre i fine porodice. Znam te mama.“
Teško je
zaspati posle ovakvih misli.
I
mami je teško. Popila je Bromazepam,
za svaki slučaj.
Aparat je izmerio niži pritisak jer
su baterije slabe.
Proći
će. Biće bolje.
Comments