Leto je.
Sedim na terasi sa bakom i pijemo rakiju.
Moja
baka se zove Nila, ima osamdeset godina i živi na ostrvu naspram Zadra. Turisti
koji tu letuju će vam sigurno reći da je to sumanuta bakica koja obožava
životinje, a mrzi ljude. Pored toga, ima ćerku koja retko dolazi i vozi beli reno četiri iz kojeg trešti muzika tvrdog zvuka. Ako biste je sreli dok
čekate red u pošti, mada je tamo sigurno nećete sresti, pomislili biste da je
sasvim obična baka, jer na prvi pogled ne odaje utisak da je posebna.
Istina
je sasvim drugačija. Nju ne možete da sretnete u pošti, jer ona plaća račune
preko ibankinga, kupuje onlajn, skajpuje
sa strancima koje upoznaje na putovanjima po svetu. Na ostrvu ih pak, ne
konstatuje, jer ako su za letovanje izabrali tako dosadno mesto kao što je
Pašman – šta uopšte ima da priča sa njima?
Meni je
uvek bila zabavna jer je ekscentrična, dok je ona mene zavolela onog dana kada
sam sa šest godina izjavila da ću se udati za kriminalca, pošto njih brzo
ubiju, a onda možeš da živiš sa puno para i mnogo slobode.
Uglavnom,
požalila sam joj se kako je danas nemoguće naći normalnog dečka, rekavši da su
svi egocentrični, zaljubljeni u sebe, previše doterani i samoživi.
„Prvo,
ti danas tražiš frajera, a u moje vreme toga nije bilo! Devojke su bile kao
slike u galeriji - više na zidu dok se za njih ne zalepi neka dosadna spodoba
koja ne odustane dok ne skine sliku koja mu se najviše dopala i odnese je kući
na svoj zid. Posle se tako klate do smrti. Zato ti, nemoj da propustiš šansu da
izabereš muškarca, toliko njih možeš da probaš bez da ti iko išta kaže. U moje
vreme, ta koja bi samo gledala u jednog pa u drugog bi bila ober-kurva. Nađi
muškarčinu, da voli da popije, da voli da se pobije, veruj mi. Ja sam se u
mladosti nagledala tih uglađenih, budućih komunjara, začešljanih, ambicioznih,
sa ozbiljnim namerama. Bolelo me je dupe za ozbiljne namere, htela sam da se
igram sa njima, da ih izluđujem. Zato me majka i strpala u brak sa Bracom, da
me malo smiri. Srećom, on je brzo umro.“
Na te
reči, rakija mi je zapala u dušnik, pa sam se nakašljala i prasnula u smeh:
„Bako, kako možeš tako da kažeš?“
„Tako
lepo – mogu. Sreća pa me je onaj peder od gore nagradio da sa osamdeset godina
mogu da živim ovako kako živim, jer da sam bacila kašiku pre četrdeset pet
godina kao Braca, ne bih dobila šansu da osetim lepotu života. Ovaj svet bih
napustila sa potpuno pogrešnom predstavom o ljubavi, zabavi, seksu, muzici,
književnosti, modi, ma o svemu! Ta mladost koju sam imala – robija! Molim te,
nemoj da propustiš priliku da budeš srećna, jer imaš priliku da te zabole uvo
šta drugi misle o tvojim izborima.“
Zamislila
sam se.
„Dobro
bako, a da možeš da biraš, čiji bi život izabrala da živiš?“
„Severinin“,
rekla je ne trepnuvši.
Comments