Sofija, sa kojom sam pohađala školu fotografije, daleko je stigla sa svojim radom, što govori i njen poziv na izložbu. Imala je oštro oko, nadareno da vidi ono nama, običnim smrtnicima, nevidljivo. Prenosila je na papirni nezaborav one trenutke koje uglavnom svi zaboravimo. Fotografisala je emocije, zaljubljene poglede, prirodu i muzičare u zanosu. Bila je drugačija. Slabašnog tela ali jakog stava. Mlađa od mene, ali zrelija. Znala je šta želi i rado je to stavljala do znanja. Volela sam njen karakter i inteligenciju. Svojim delima navodila me je na razna životna razmišljanja.
Kada sam ušla unutra, bila sam sigurna da nas kreativnost nije napustila.
Ljudi koji su stigli na izložbu sami po sebi su bili umetnička dela. Zamišljala sam brdo uštogljenih likova. U stvari, imala sam predrasudu da na izložbe najmanje dolaze oni koje umetnost zaista zanima. To veče je definitivno pogazilo moja razmišljanja. Svi su bili opušteni. Energija mase, me je, pomalo nesnađenu, vodila kroz prostor.
Mogla sam na svakom videti neku specifičnost u izgledu, koja sigurno vodi i nekoj posebnosti iznutra. Šetala sam i gledala fotografije, pokušavajući da se povežem. Zastala sam ispred jedne slike, na kojoj je neki rok pevač, meni nepoznat. Prvo sam primetila emociju. Zatvorene oči, namršten, raščupane kose i stisnuta donja usna. Strasno izvođenje. Stajao je na sceni, podignute gitare, ponosan na ono što izvodi i mogla sam osetiti vibracije i gromoglasni aplauz publike, koja ga okružuje podignutih ruku.
Nastavila sam dalje i sledeća fotografija mi nije bila pristupačna jer je ispred nje već stajao gospodin neobičnog izgleda. Primakao se blizu slike i prilično je zaklonio. Na sebi je imao dug crni kaput kao i gospodski štap, na koji se blago oslonio. Stajao je uzdignute glave, prosede duže kose i elegantnog odela.
Obilazeći oko njega, kako bi videla Sofijin rad, nešto u vazduhu nateralo me je da kinem, a to nije trebalo da se desi baš u tom trenutku.
„Aaaaaaapćiha.“
Gospodin je odskočio u stranu sa sve štapom kojim je tresnuo u pod.
„Oprostite, nisam želela da Vas uplašim.“
Pogledao me je iskosa, krupnih crnih očiju sa podignutim obrvama i tankim brkovima koju su se povijali blago u vis. Njegov pogled bio je nekako ludački. Zagledala sam se u njega očekujući da će reći nešto, kako bi se moja neprijatnost ublažila.
Nakon njegove ozbiljnosti usledilo je nekontrolisano smejanje:
„Kakvo kijanje.“
Zatim se vratio u prvobitan položaj, okrenuo ponovo ka slici i počeo da vrti svoje tanane brkove.
Stala sam tako zakucana u mestu, ne znajući da li sam došla ili pošla.
„Priđite, pogledajte. Ovakvo delo stvaraju samo posebni ljudi a ne obični smrtnici. Fenomenalno!“
Na slici je bila u fokusu prilično istrošena knjiga, koja se nalazila poluukopana u pesku na plaži. Pokušala sam iz pronaći to fenomenalno ali, kad god se trudim, ja ne nađem ništa.
„Šta je tako posebno na ovoj slici?“
Bila sam znatiželjna da doznam šta je u njemu izazvalo tu reakciju, jer ja nisam osetila ništa.
Okrenuo se ka meni i rekao:
„Ja!“
Sofija me je uhvatila za ruku u tom trenutku.
„Došla si Milice moja, baš si me obradovala!“
Zagrlila me je tako iskreno da sam se sama sebi iznenadila.
„Naravno, kako da propustim tvoju posebnost! Dođi da te zagrlim, ponosna sam na tebe.“
Zaista sam bila, Sofija je pustila svoju kreativnost, da konačno vidi svetlost. Setih se gospodina i slike.
„Evo baš komentarišem sa gospodinom o tvojoj slici...“
Okrenula sam se ali njega nije bilo.
„Kojim gospodinom?“
„Sad je stajao ovde, prosed, čupav sa štapom, neobičan…“
Sofiju je neko već vukao da krene dalje.
„Ne znam, nisam videla nikog. Uživaj u izložbi, tu sam, vidimo se kad sve pogledaš.“
Sofija je produžila dalje da se pozdravlja, a ja sam se osvrtala oko sebe, zbunjena. Pogledala sam u fotografiju, ne bi li spoznala posebnost koju je on video.
Približila sam se bliže kako bih pročitala šta piše na knjizi ukopanoj u pesku.
Bio je to naslov "Ja sam genije." Salvadora Dalija.
Comments