Oduvek sam voleo da budem sam. Mir i radost pronalazio sam u druženju sa samim sobom i po tome se razlikovao od vršnjaka, ali takvo ponašanje je kod mojih roditelja izazivalo strah i zabrinutost.
Trudili su se da mi pruže najviše i najbolje što su mogli, ali su zato malo vremena provodili sa mnom. Čuvala me je tetka i upravo ona mi je bila jedini drug, drugarica, uzor, majka i otac. Kada ne bih bio u školi, bio sam sa njom. Svuda me je vodila. Polako, počeo sam da volim iste stvari kao ona, da se radujem i da me čini srećnim upravo ono što je i nju.
Čitanje je bilo naša najveća ljubav kojom sam zaražen upravo zahvaljujući tetki. Gutao sam tako baš sve što mi je došlo pod ruku: krimiće, ljubiće, priče o Indijancima iz Severne i Centralne Amerike. Čitanje je bila zamena za sve ono što mi je nedostajalo u životu. U knjigama sam tražio odgovore na mnoga pitanja, ali i mnoga su mi padala na pamet tek nakon pročitanih knjiga.
U svojim vršnjacima nisam mogao da nađem sagovornika koji bi me razumeo i sa kojim bih mogao da podelim tu strast. Jedina osoba pored moje tetke koja me nije gledala čudno što toliko čitam bio je moj učitelj. Bio je čupav, odrpan, ali i beskrajno šarmantan, uvek okružen decom koja su ga volela.
Sedeći jednog jutra na mom tajnom mestu pod hladom odžaka na krovu zgrade tu se stvorio i moj učitelj. Došetao je niotkuda, nepozvan i polunag. To što je bio go bez pojasa me nije ni malo iznenadilo; bio je mesec avgust, temperatura četrdeset plus, lim oluka je puckao od vrućine i sve je mirisalo na sušu. Isto kao njegov dolazak, iznenadilo me je pojavljivanje moje tetke. Ona je, za razliku od njega, bila u najlepšem izdanju: prelepoj cvetnoj haljini koju je sašila za leto. Moram priznati da mi se floralni dezeni nikada nisu dopadali, ali je na njoj izgledalo prelepo. Kosa joj je bila uredna, po njenim visokim standardima, mirisala je na subrinu i lak za kosu.
Iako su posete bile nenajavljene, veoma su me obradovale. Ćutke su seli pored mene i u isti glas su rekli: „Čitaj nam.“
Udahnuo sam duboko i počeo da čitam priču, ali ne onu sa listova knjige, već pripovest onakvog života kakav sam zamislio da njih dvoje zaslužuju.
On je imao sve čime bi se muškarci običnjaci njegovog uzrasta ponosili. Umesto bicikla, imao je najlepša kola, sat i moju tetku koja je zaslužila da bude sa nekim tako dobrim kao što je on. Imali su jedno drugo i niko više im nije bio potreban.
Sve bi bilo dobro da se ja pitam. Gotovo pa savršeno, kada bih se samo ja pitao.
Ali ko još decu sluša.
Comments