“Nevena, imate veoma elegantne ruke, jeste li ste sigurni da želite postati vajarka?”, upita buduću studentkinju Likovne akademije poznati beogradski umetnik Branković, spremajući se za prvi pripremni čas u svom ateljeu.
Položio je desnu Neveninu ruku na radni sto išaran tragovima gipsa.
“Uvek krećemo od ruke”, reče Branković sekući komade flaster-gaze iznad činije sa vodom.
Nevena i Zlatan, njen dečko i budući kolega, pažljivo su ga slušali.
“Nikad ne žurite sa ovom fazom. Mora dobro da prijanja uz kožu.”
Kada je potrošio tri sloja gaze, seo je u fotelju, skinuo naočare i zapalio cigaretu.
“Ako budete vredni, do kraja leta možete imati dovoljno primeraka za jednu malu izložbu.”
Hteo je da nastavi ali ga je uporni kašalj sprečio. Kada je ispušio još jednu cigaretu ustao je i skinuo osušenu gazu sa Nevenine ruke gde se jasno oslikavao njen otisak.
*
“Jesi čuo šta je rekao?”, viknu Nevena Zlatanu široko se osmehujući dok su prelazili bučnu ulicu na Zvezdari.
“Kako da ne, baš će tako da bude.” U žurbi on odmahnu glavom terajući plavu kosu sa lica, držeći Nevenu za ruku.
Branković se koristio raznim trikovima da motiviše učenike za upis na Akademiju. Iz istog razloga Zlatan ju je pustio da mašta o izložbi. Poznavali su se iz gimnazije, ali su postali par kada ih je zbližila ljubav prema vajarstvu. Često su znali da provedu noć u stanu koji mu je ostavila baka, gde bi dočekivali zoru razgovarajući o životu i umetnosti, ni ne trepnuvši od umora. Jednom prilikom Nevena mu je pokazala gadan ožiljak na levoj butini, uspomenu sa letovanja u Grčkoj.
“Biću odsutan do kraja meseca, vi slobodno dolazite da vežbate”, rekao je profesor na sledećem času i ostavio im kopiju ključeva.
*
Ušavši te večeri u atelje, Zlatanu stiže poruka od Nevene slična onoj kojom je i poslednji put otkazala dolazak. “Loše mi je. Ostaću kod kuće danas.” Dok je tražio glinu, iza štafelaja ugleda veliki beli čaršav koji je prekrivao neku skulpturu. Zavirio je ispod. Na podu je bila polegnuta ženska figura do kolena, ali bez glave. Bila je vlažna na dodir što je ukazivalo na svež rad. Grudi na bisti neodoljivo su ga podsećale na Nevenine. Mislio je da sanja kad je ugledao jasan ožiljak na levoj butini.
“Za takav rad treba vremena.” Branković preseče Zlatana sa ulaza ateljea.
“Vi ste tu?”
“Dosađivao sam se u samoći, a uostalom vas dvoje uskoro treba da izađete na prijemni.”
Branković se otežano približio štafelaju. Posegnuo je za čaršavom kad je pao na pod sa bolnom grimasom na licu.
Zlatan je pozvao hitnu pomoć. Ignorisao je Nevenine pozive sedeći zamišljeno u ateljeu do kasno uveče, ali ona je bila uporna.
“Na vestima rekoše da je Brankoviću pozlilo, a šta će biti s našim radovima?”
“Naći ćemo se tamo sutra pre podne,” odgovorio joj je.
Sutradan je Nevena naišla na otvorena vrata ateljea.
Na stolu je stajala njena gipsana ruka na kojoj je bio zalepljen papirić sa porukom:
“Srećno na ispitu. Ostale radove možeš videti na mojoj izložbi. Tvoj Zlatan”
Comments