U početku uvek prvo primetiš sitnice.
Pogled zelenih očiju koji nagoveštava da mu je dobrota suština sa tvistom sklonosti ka nekom ludilu. Mada i alkoholičarski tik je bio ono što ga je tu odalo. Ali svejedno, rani znaci upozorenja prodju neprimetno. Mešaju se s neobičnim zadovoljstvom treperavosti. Nije bilo proračunatosti, ni odugovlačenja, razmišljanja o kompatibilnosti. Presudila je intuicija. Bar za mene. Nepogrešiv osećaj da sam došla kući. Rekla bih mir, ali ne mogu, suviše je bilo uzbudljivo da bih ga tako opisala, a opet nije ni nekakva sumanuta zaljubljenost, previše je površno za taj čudan osećaj dubine čak i tog prvog puta.
Kao devojčica oduvek sam sanjala kako ću naći saigrača, partnera u ljubavi i zločinu. Do tih ranih tridesetih više puta sam se razočarala ali nisam prestala da verujem u ideju sa kojom sam odrasla.
Mada se nisam više ni nadala.
Možda mi je i zato delovalo neverovatno pa sam Savu na prvom rastanku zagrlila dva puta.
Da proverim taj dolazak kući.
Pamtim svaki detalj te večeri iz kafane u Skadarliji gde smo upoznali. On u košulji sa posla, ja u pocepanim helankama sa pravljenja ajvara u selu banula na dva piva. Više mi nisu bitni ni mesto ni okolnosti ni ljudi, ostao je jedino taj osećaj koji me nikada do sada nije prevario.
Ali doći kući ne znači uvek mir.
O tome sam počela od skoro da razmišljam, od kada me je ostavio.
Puno puta smo pričali ovu priču i uvek je imala vedar i naizgled filmski ton. Radost je bila svepristna dok smo je ponavljali, uskakali jedan drugom u reč, trkali se ko će brže i bolje da je ispriča. Zapravo mrzim što je sada pričam drugačije i da se ne lažemo većinu vremena živim u poricanju realnosti, zapravo u negiranju ove u kojoj sam se našla.
Oduvek sam strahovala da ću zasigurno biti ta koja će uraditi nešto glupavo i nepromišljeno, ugroziti jedinu partnersku vezu do koje mi je ikada bilo stalo. Sigurno sam i ja grešila ali kako je zapravo to bilo divno što kada dođeš kući, onda greške i nisu neke greške, nego si to sve ti i kao takav si dovoljan. Brinula sam se, nestašna sam a on je ozbiljan i nežan. Strog i pravičan, tako sam sebe opisuje. Ali ja sam rešila da verujem instinktu i da volim.
Koliko puta u životu na prvom zagrljaju osetiš da si kući? Mozda jednom ako imaš sreće.
I ove godine smo pravili ajvar u selu, bila je nedelja. Ja sam ostala do četvrtka kod mojih da malo pomognem i da se vidimo. Poljubili smo se na rastanku najnormalnije, šest godina je dovoljno da se skroz navikneš na taj poljubac.
Četvrtak je, došla sam gajbi i naručila kinesku klopu.
On je došao kući i rekao da je razmišljao.
Od tada, ja nisam prestala da razmišljam.
Nisam postala pametnija, samo sam se susrela sa sobom polomljenom i bez kuće.
Ništa ne kapiram i dalje, sem mozda da sitnice primetiš prve.
Comments