Sećam se dobro onog dana. Ljudi misle prođe vreme, bude lakše, sećanje bledi, misli se igraju, ne izgledaju tako strašno. Ali, ne, taj dan je promenio sve. Odneo je ono što sam bila. Život kakav sam znala više nije postajao.
Počelo je odjednom, što ono kažu, preko noći. Noć ili dan, zanimljivo, razlike nije bilo. Ne u mojoj glavi, mozak koji je radio dvesta na sat, nije se smirivao ni kad sve utihne, ni kad nebo počne da menja boje i sunce krene da se promalja. Isto, ceo dan, svaki dan, živci izvučeni ko žice sa stare gitare, svaka na svoju stranu, čekajući na nekog da se sažali. Vredi li uopšte popravljati staru gitaru, mogu li žice biti ko nekad, koji je životni vek obične gitare? Ne znam za nju, ali meni su se živci tanjili iz časa u čas. Priče su mi postajale zamršenije, vreme brže teklo, događaji se nizali kao domine kad se nameste starom igraču, a osećaj sigurnosti je istom brzinom nestajao.
Kada se pojavio Glas bila sam spremna. Kreni – kaže, ne ostavljajući izbora drugoj naredbi.
Jedna od najprometnijih raskrsnica u gradu, na kojoj se baš upalilo crveno svetlo za pešake, čini da se osetim živom. Izbora nema, kreni a ako stigneš preko osetićeš krv kako ti struji kroz telo, možda ovaj put imaš sreće.
To je bio znak. Put kojim sam išla došao je do kraja. Olakšanje, da. Umorna sam i želim da me ostave na miru.
Koliko pitanja odjednom, ljudi u belom, vrti mi se u glavi. Istina, nisam odmah shvatila gde se nalazim. Mrak se uvlačio u hodnike uz jezivu tišinu, a tek poneko bi se usudio da proviri i načini nekoliko koraka u papučama koje im je doneo neko brižan. Ostajem. Bes, tuga i zaprepašćenje.
Ostajem za svoje dobro.
Dan koji je promenio sve. Šta to uopšte znači? I dalje sam ona ista devojka, zar ne? Mladost je tu, kažu šiške to čine licu. Paž frizura, pa nosila sam je kao mala, mama me je jedino tako i šišala. Nee, devojčica nisam. To sigurno više neću biti. Najbitnije da sam zdrava, ostalo ćemo lako. Koliko puta sam to čula, a tek sada poverovala. Istina je da možeš izgubiti sve u životu, ali kad gubiš razum, nestaje i deo duše.
Da te ne prekrije potpuno crnilo, uredi bezuslovna ljubav kojom se hraniš, koju osećaš i koju udišeš stegnutim plućima. Okružena si onima koji te vole. Hvala im, veliko hvala.
Uh, već sedam sati, nepun sat do zatvaranja. Kako sijaju ovi novčići u mojoj ruci, gledaju me milo kao najslađu tajnu da su čuli. Kažu sitniš, lako ga je prebrojati. Jeste, lako je, od njega sve počinje, zar ne, pet po pet deset…
A na kraju, jedino ti on i ostaje.
Comments