„Jesi li joj se javio“, upitao ga je Aleksa dodajući mu čašu vina.
„Nisam, prvo da pozavršavam neke poslove“, odgovorio je Nemanja.
„Ne kapiram koji ti je đavo. Znaš da će Nata odlepiti kad skonta da ste zajedno, a da joj niste rekli“.
„Slušaj, taman kad ona odlepi, Ana neće imati drugog izbora nego da se uda za mene.“
„Molim? Zašto bi to želeo?“
„Pa, jednostavno je – ona je dobra, lepo vaspitana, pametna. Sjajna materijal za suprugu i majku.“
„Nisam te doživljavao kao nekoga ko će uopšte da se ženi. Ozbiljno, čoveče, koji ti je moj? Prestani da zezaš devojku“, nasmejao se Aleksa
„Ko je zeza?“
„Okej, a jesi li sinoć spavao sam?“
„Nisam, ali to ne znači ništa, dođe i prođe, ostaje Ana koja će lepo družiti sa Natom našim klincima, dok mi idemo u život.“
„I dalje mislim da je iskorišćavaš.“
„Hajde, iskuliraj. Pa, ko ti je draži, Ana ili ja?“
*
„Znaš koliko volim Aleksu, ali mi zaista ponekad prija kad izađe sa drugarima“, govorila je Natalija sipajući čaj od nane.
„Verujem, čoveku uvek treba malo ličnog prostora i vremena“, podržavala ju je Ana pijuckajući čaj od jabuke sa cimetom.
„Sećaš se onog lika, Nemanje? On i Aleksa su izlazili dve večeri za redom i lik je samo privodio“, pričala je uz smeh.
„Kako to misliš?“, zagrcnula se Ana.
„Onako kako sam rekla. Znaš, padalo mi je na pamet da vas kao spojim, ali kad sam ukapirala da je u nekom svom filmu, nisam htela da te uvlačim.“
„Naravno“, procedila je Ana sa knedlom u grlu.
„Plus posao kojim se bavi...“
„Na šta misliš?“
„A daj, nisi valjda mislila da ovako može da se bahati i šećka kakogod mu se sviđa. Upleten je u nekakvu trgovinu oružjem. To ne želim nikome.“
*
Vraćajući se kući Ana je razmišljala o onome što je saznala. Želela je da tu vezu sakrije od svih kao da je relikvija, nešto sveto, a iznenada je shvatila kako to čak nije ni veza. Ona njemu ne znači ništa, inače se ne bi tako ponašao.
Sa svakim korakom koji je pravila u snegu, činila se sebi još težom, kao da dublje propada.
Neko ko te voli ne bio te ostavio da noćima razmišljaš jesi li mu uopšte bitna.
Kad je ušla u ulicu, oglasio joj je telefon.
Videla je notifikaciju Nemanja A. je na aerodromu Nikola Tesla.
Nije prošlo ni dva minuta kada joj je stigla poruka: „Šta ima? Hoćeš da se vidimo sutra?“
Znala je da mora da prelomi i da će joj biti potrebno mnogo vremena da zaleči ranu koju je sama izgrebala.
Prilazeći zgradi primetila je da je staza zatrpana snegom. Ušla je u stan, uzela ključ od podruma i uzela lopatu. Na ulazu ju je komšinica upitno pogledala.
„Moram dobro da počistim, gospođo Angelina“, rekla je i zabila lopatu u sneg.
Comments