Još koji minut i idem kući, pomislila je Mira razvrstavajući kovanice po odeljcima u kasi. Dok je automatski brojila novac, prožela ju je tiha radost pri pomisli na dom i mačka. Tup bol u levom stopalu podsetio ju je na odluku da, u skorije vreme, u njenom životu neće biti muškaraca.
Glasnije nego obično oteo joj se uzdah olakšanja uz zvuk zatvaranja kase. Bila je svesna da će je noga boleti još neko vreme.
Nema veze, polako prolazi. Gaženje je ovoga puta imalo smisla.
Lagano se kretala između rafova štedeći povređeno stopalo. Ostavljala je za sobom dug i naporan dan.
Napolju je zaronila u miris lipa otežao od kasnoprolećne kiše. Zažmurila je i udahnula vazduh.
Kako je život lep.
Kada je otvorila oči prvo što je videla bio je on. Stajao je preko puta prodavnice, drugi put ove nedelje. Njegovo ogromno telo opet ju je zbunilo, isto kao i one večeri, kada je pijan i raspomamljen, po drugi put krenuo ka njoj.
„Hoću da te ljubim“ mumlao je pridržavajući se za kućni šank. Nestabilna barska stolica olakšala mu je nameru da je dohvati. I sama pripita, posle drugog viskija, skliznula mu je u naručje. Nije želela reprizu bledog seksa.
„Hoće li se ovo više završiti? Šta mi bi da dođem?“, besnela je pokušavajući da se oslobodi. Gubeći ravnotežu svom težinom joj je stao na stopalo. Krckanje kostiju i snažan bol dali su joj snagu da se oslobodi snažnog stiska.
„Hoćeš li me zagrliti?“, mrmljao je teturajući se.
„Ne dolazi u obzir“, brecnula se Mira nameštajući se na stolici.
Dohvatila je čašu i otpila gutljaj viskija.
„Povredio si mi nogu čoveče“, prostenjala je stiskajući bolno stopalo. Čovek je buljio u nju. „Sedi tamo“, pokazala mu je besno prstom na stolicu s druge strane kućnog šanka.
Oteturao se, seo uz uzdah i ponudio je cigaretom. Pušili su i ćutali.
„Gde sam pogrešio?“, pitao se poluglasno gledajući u praznu čašu. Njegovo „Hoćeš li da prespavaš?“ ostalo je u vazduhu još nekoliko trenutaka.
Miru su davili sopstveni otkucaji srca.
Jesi li razočarana ili uplašena, pitala se jedva gutajući pljuvačku. Merila je. Udisala. Merila.
Razočarenje joj je svom snagom plavilo biće. Prošao je prvi talas, pa drugi i nastala je tišina. Gledala je u čoveka koji se, nekoliko meseci, svim silama trudio da dopre do nje. Čas joj je prijala njegova upornost, čas ju je dovodila do besa.
Sada je, dok joj se gorčina kao otrov razlivala po ustima, shvatila zašto se toliko opirala prvom susretu. Čovek u koga gleda je stranac. On je ne vidi i ne čuje.
A ti Miro, nisi li i ti strankinja sebi samoj, pitala se dok je izlazila iz njegovog stana,
Automobil u prolazu je zatrubio. Mira se trgnula i krenula u pravcu svog stana. Znala je da neće poći za njom.
Kada je malo odmakla niz ulicu počela je da se smeje.
Ipak, nju neko čeka i dobro je zna.
Comments