Napiši Svoju Priču

            Stalno baca pogled udesno prema vratima kabine. Nervozno se poigrava prstima i tapka po torbici u krilu. Iz pogleda, ne da se naslutiti je li uzbuđena ili ju je nešto uzrujalo. Odaje samo zagonetni polusmiješak.              Evo je na, opet gleda ondje! Tko dovraga može proći ovuda, pa vlak je već u vožnji! Možda nema kartu, pa se boji konduktera? Da se ne skriva od nekoga? Nije još ni riječi progovorila, a ja znatiželjno kopile, gorim od želje da saznam… Pa makar se radilo o sili za toalet. Razmišljam, hoću pitat, neću pitat, hoću pitat, neću pitat. Gdje su proklete tratinčice, kad ti treba pomoć u odluci?             Ustala je i otvara prozor, a ostavlja jaknu na sebi. Ne razumijem, pa ženo meni će postati hladno. Ako ti je vruće svuci se. Zaključujem da me ne interesira, ionako je nepristojna. U božju mater s tobom i hl...

Dobar utisak, mada mislim da je lepše uživo... Svakako, hvala vam oboma na iskustvu.

Nije trebalo da upišem kurs kreativnog pisanja. Ne umem da napišem priču. Nemam talenat. Ni inspiraciju. Pokušavala sam da je pronađem, ali jedino na šta sam nailazila je praznina. Nervozna sam. Subota veče je. Opet čekam poslednji dan da pošaljem priču, a što je najgore, nisam ni počela da pišem. Rok za slanje je nedelja, dakle, sutra. Temu sam dobila još u četvrtak: Pogled iznutra . Autori kursa objasnili su da se može napisati priča o ljubavi (i to između dvoje ili, pak, između troje ljudi), moći, putovanju. Tačnije, pravi pisci pišu o tome a ja to nisam. I da naglasim, probala sam da prizovem muze: uključila sam računar, slušala umirujuću muziku, upalila mirišljavi štapić lavande. I soba mi je čak obojena u ljubičastu boju, a ona, po nekim tumačenjima podstiče kreativnost. Verovatno da to i deluje na sve ali, iz meni nekog nepoznatog razloga, ne i na mene. Smrkava se. Gledam i dalje u monitor. Jedino što sam otkucala jeste naslov. Daleko sam od sedamsto reči koliko je zadat...

Kurs je bio koristan i zabavan. Goca i Aleksandar su dobri predavači i ispunili su sve što je bilo u opisu kursa. Najbolji i najzabavniji deo kursa je čitanje i komentarisanje priča.

“Alesandro Karbučio.” Iznenada i skoro kao vrisak odjeknulo je davno zaboravljeno ime u Sofijinim mislima, kada je ugledala profil čoveka koji je sedeo u tramvaju ispred nje. Da li je to on? Pre nego što je uspela da se vrati nehajnom posmatranju prizora grada koji su promicali pred njom, sećanja su počela da naviru i sve je postalo tako živo, kao da se dešava upravo sada.             Rano je jutro, ceo kamp spava. Potmulu tišinu razbija mućkanje nes kafe u flašici hladne vode. Početak dana odiše prijatnom svežinom i mirisom mora i borovine. Sela je na niski bedem tik uz obalu mora kako bi na miru uživala u svitanju. Iz duboke zamišljenosti prenulo ju je blago talasanje u daljini. Scena kao iz filma: iz mora izlazi zgodan muškarac koji netremice gleda u nju. Prstima otresa slane kapljice sa kratke kose, a zatim se obriše peškirom i sede pored nje...             Iz san...

Hodala sam Knez Mihailovom ulicom. Zbog nedovršenog posla koračala sam brže nego inače. Vukla me je masa ljudi, koja je poput mene, bila u petoj brzini. O doručku, vodi i kafi nisam ni razmišljala. Nije važno, posao čeka, tik-tak. Stomak je zavijao, usta su se sušila. Ono što je mom telu trebalo ostavljala sam za kasnije koje nikako da dođe. Telefon je, naravno, bio u rukama, da slučajno ne promakne neki važan poziv. Nastavila sam maraton kroz Knez. Korake mi je usporio miris pekare koji me je hipnotisao i privukao da ipak iskoristim nekoliko minuta za svoje gladno biće. Stala sam u red, preturajući nervozno po torbi. Tražila sam novčanik koji je ostao u autu. Kada sam shvatila da novca nemam, znoj je probio kuda god je stigao. "Bravo, prazna glavo," rekla sam sebi samokritično. "Dobar dan, izvolite?" izgovorila je kasirka kao puškom naterana, sa munjama u očima i podignutom obrvom. Udarala je nervozno noktima o ivicu kase. Nervirala sam je, kao i ceo re...

Na kursu je bilo prelepo, opušteno sa divnim ljudima. Naučila sam tehniku pisanja. Bilo je divno sarađivati s Gordanom i Aleksandrom! Oni su jedni vredni a pritom i divni ljudi.

         Napolju je padao sneg i Klaudija je stresla pahulje sa kaputa i kose. Zatreptala je vlažnim trepavicama kako bi bolje videla gde su sele devojke koje su je čekale u kafiću. Za stolom u uglu sedele su njene drugarice s nepoznatom devojkom koju prvi put videla. Prišla je i svaku poljubila u obraz.             “Ja sam Danka”, predstavila se ona koju nije poznavala. ”Znam mnogo o tebi… Viktor je moj rođak, uvek mi je pričao o tebi. Bila si njegova prva ljubav, zbog tebe nikada više nije voleo”, rekla je pomalo sarkastično. Klaudija je pocrvenela, a telo joj je omlitavelo. Vrtelo joj se u glavi. Kako ? Zar je moguće da me nije zaboravio ? Ona je patila i nikada nije nikome govorila o Viktoru od onoga dana kada se njihova ljubav završila. Od tog trenutka u kafiću Klaudijin život pretvorio se u agoniju. Stalno je razmišljala o prošlosti. Nije prošlo mnogo vremena, a ta ista devojka ju je ...