Napiši Svoju Priču

  Ovaj je ili lud, ili univerzitetski profesor. Naravno, jedno ne isključuje drugo, ali očekivala bih da mu iz torbe ispadaju papiri, a ne tost, čepovi od flaša i šta je ovo uopšte - pertla? Konopac? Nebitno... Sad će kraj smene, a on će tačno pet minuta pre da se seti šta mu je činiti. Sad ću okačim zatvoreno na vrata.  Gospode, ne podnosim jurodive filozofe. Dobro, možda preterujem malo, ali bolje iskren grešnik nego umišljeni svetac. Ovaj prvi je barem živeo, a ovaj drugi, u najbolju ruku preživljavao. Eee, moja Anja, koliko ćeš ih ovakvih ispratiti. Oh, svih mu heruvima, hoće li više ući? „Dobar dan. Kako mogu da vas usluž…” „Dobar dan, jako ste mladi, ali nemojte mnogo da pitate, nemam luksuz vašeg vremena. Anastasija, Anja, oprostićete, dajte mi paklu cigareta. Iskren da budem, uopšte nisam očekivao postsovjetsku piljarnicu. Ćutite, molim vas. Moram da odgovorim Borisu, a on samo što nije. Prepoznaćete ga, visok, reklo bi se naočit, a svakako upadljivo bitan. Mora da je...

  „Spremite se. Bliži nam se dan velikog čišćenja, dan kada ću vas vratiti u domovinu crvenih korala i tropskih noći“, začulo se gromoglasno iz male crne špilje na čijem je ulazu ponosno stajao Crni, debeli čistač akvarijuma, vidno zadovoljan onim što je svakodnevno govorio poslednjih mesec dana.  „Vaše je samo da pustite da što više hrane sa površine neba padne na dno. Tako ćete osigurati da vaše telo bude što lakše i spremnije za povratak u zavičaj. Za sve ostalo ću se ja pobrinuti“, podmuklo se nasmejao u sebi, zadovoljan briljantno skovanim planom utoljavanja sopstvene gladi.  Bez obzira na to što je najduže živeo i pamtio, prikovanost za dno akvarijuma i nemogućnost da pliva kao ostali, načinili su ga oholim i zlim. Bio je usamljen pre nego što su druge ribice naselile akvarijum, taman dovoljno da osmisli plan. Iako je jeo prljavštinu i otpatke sa peščanog dna, to mu je donosilo poštovanje među ribicama koje su zazirale od crnih ljigavih pipaka na njegovoj glavi....

  “Nevena, imate veoma elegantne ruke, jeste li ste sigurni da želite postati vajarka?”, upita buduću studentkinju Likovne akademije poznati beogradski umetnik Branković, spremajući se za prvi pripremni čas u svom ateljeu.  Položio je desnu Neveninu ruku na radni sto išaran tragovima gipsa.  “Uvek krećemo od ruke”, reče Branković sekući komade flaster-gaze iznad činije sa vodom.  Nevena i Zlatan, njen dečko i budući kolega, pažljivo su ga slušali.  “Nikad ne žurite sa ovom fazom. Mora dobro da prijanja uz kožu.”  Kada je potrošio tri sloja gaze, seo je u fotelju, skinuo naočare i zapalio cigaretu.  “Ako budete vredni, do kraja leta možete imati dovoljno primeraka za jednu malu izložbu.”  Hteo je da nastavi ali ga je uporni kašalj sprečio. Kada je ispušio još jednu cigaretu ustao je i skinuo osušenu gazu sa Nevenine ruke gde se jasno oslikavao njen otisak. * “Jesi čuo šta je rekao?”, viknu Nevena Zlatanu široko se osmehujući dok su prelazili bučnu ...

  Još koji minut i idem kući, pomislila je Mira razvrstavajući kovanice po odeljcima u kasi. Dok je automatski brojila novac, prožela ju je tiha radost pri pomisli na dom i mačka. Tup bol u levom stopalu podsetio ju je na odluku da, u skorije vreme, u njenom životu neće biti muškaraca. Glasnije nego obično oteo joj se uzdah olakšanja uz zvuk zatvaranja kase. Bila je svesna da će je noga boleti još neko vreme.  Nema veze, polako prolazi. Gaženje je ovoga puta imalo smisla. Lagano se kretala između rafova štedeći povređeno stopalo. Ostavljala je za sobom dug i naporan dan. Napolju je zaronila u miris lipa otežao od kasnoprolećne kiše. Zažmurila je i udahnula vazduh.  Kako je život lep.  Kada je otvorila oči prvo što je videla bio je on. Stajao je preko puta prodavnice, drugi put ove nedelje. Njegovo ogromno telo opet ju je zbunilo, isto kao i one večeri, kada je pijan i raspomamljen, po drugi put krenuo ka njoj.  „Hoću da te ljubim“ mumlao je pridržavajući se za k...

  U početku uvek prvo primetiš sitnice.  Pogled zelenih očiju koji nagoveštava da mu je dobrota suština sa tvistom sklonosti ka nekom ludilu. Mada i alkoholičarski tik je bio ono što ga je tu odalo. Ali svejedno, rani znaci upozorenja prodju neprimetno. Mešaju se s neobičnim zadovoljstvom treperavosti. Nije bilo proračunatosti, ni odugovlačenja, razmišljanja o kompatibilnosti. Presudila je intuicija. Bar za mene. Nepogrešiv osećaj da sam došla kući. Rekla bih mir, ali ne mogu, suviše je bilo uzbudljivo da bih ga tako opisala, a opet nije ni nekakva sumanuta zaljubljenost, previše je površno za taj čudan osećaj dubine čak i tog prvog puta.  Kao devojčica oduvek sam sanjala kako ću naći saigrača, partnera u ljubavi i zločinu. Do tih ranih tridesetih više puta sam se razočarala ali nisam prestala da verujem u ideju sa kojom sam odrasla.  Mada se nisam više ni nadala.  Možda mi je i zato delovalo neverovatno pa sam Savu na prvom rastanku zagrlila dva puta.  Da ...

  Zašto sam krenula ovim putem? Kome još pada na pamet da hoda po kaldrmi dok pljušti kiša? I otkud novembarska kiša u junu? To ti se desi kada biraš kraći put, razmišljala je Nevena pokušavajući da očuva ravnotežu na kliskim, pohabanim pločicama stare ulice koja vodi do njenog stana. Večeras je posebna noć, noć kada će Dado i ona roditeljima objaviti odluku.  Već tri godine žive zajedno. Tri godine u kojima je ispitivala sve detalje njihovog zajedničkog života, prije nego je pristala da se vjenčaju.  „Kada imaš trideset dve, naravno da ne možeš ispuniti nerealna očekivanja koja si imala sa deset“, govorila je često sebi u poslednje vreme . U jednom trenutku Nevena podiže pogled i ugleda svoj odraz u izlogu malog butika. Kombinacija iznenadne kiše i vjetra, uspjela je da od njene uvijek uredne kose stvori bezobličnu masu, podsjećajući je kako danas baš i nije njen dan.  Da li zbog potpetice koja je zapela između sivih, blatnjavih pločica ili zbog krupnih, crnih, najl...

  „Jesi li joj se javio“, upitao ga je Aleksa dodajući mu čašu vina. „Nisam, prvo da pozavršavam neke poslove“, odgovorio je Nemanja.  „Ne kapiram koji ti je đavo. Znaš da će Nata odlepiti kad skonta da ste zajedno, a da joj niste rekli“. „Slušaj, taman kad ona odlepi, Ana neće imati drugog izbora nego da se uda za mene.“ „Molim? Zašto bi to želeo?“ „Pa, jednostavno je – ona je dobra, lepo vaspitana, pametna. Sjajna materijal za suprugu i majku.“ „Nisam te doživljavao kao nekoga ko će uopšte da se ženi. Ozbiljno, čoveče, koji ti je moj? Prestani da zezaš devojku“, nasmejao se Aleksa „Ko je zeza?“ „Okej, a jesi li sinoć spavao sam?“ „Nisam, ali to ne znači ništa, dođe i prođe, ostaje Ana koja će lepo družiti sa Natom našim klincima, dok mi idemo u život.“ „I dalje mislim da je iskorišćavaš.“ „Hajde, iskuliraj. Pa, ko ti je draži, Ana ili ja?“ * „Znaš koliko volim Aleksu, ali mi zaista ponekad prija kad izađe sa drugarima“, govorila je Natalija sipajući čaj od nane.  „Veruj...

  Sećam se dobro onog dana. Ljudi misle prođe vreme, bude lakše, sećanje bledi, misli se igraju, ne izgledaju tako strašno. Ali, ne, taj dan je promenio sve. Odneo je ono što sam bila. Život kakav sam znala više nije postajao.  Počelo je odjednom, što ono kažu, preko noći. Noć ili dan, zanimljivo, razlike nije bilo. Ne u mojoj glavi, mozak koji je radio dvesta na sat, nije se smirivao ni kad sve utihne, ni kad nebo počne da menja boje i sunce krene da se promalja. Isto, ceo dan, svaki dan, živci izvučeni ko žice sa stare gitare, svaka na svoju stranu, čekajući na nekog da se sažali. Vredi li uopšte popravljati staru gitaru, mogu li žice biti ko nekad, koji je životni vek obične gitare? Ne znam za nju, ali meni su se živci tanjili iz časa u čas. Priče su mi postajale zamršenije, vreme brže teklo, događaji se nizali kao domine kad se nameste starom igraču, a osećaj sigurnosti je istom brzinom nestajao.  Kada se pojavio Glas bila sam spremna. Kreni – kaže, ne ostavljajući iz...