“Radovane, Radovane, je l‘ me čuješ? Ooo, Radovane, vidi kako su ti uši porasle, a gluvlji si no ikada? Je l' primaju ti tvoji sateliti nešto?“ pokušavala je Milojka da ga dozove isprečena između njega i televizora. „Šta kaažeeš?“ ponadao se Radovan da supruga ima nešto važno da mu saopšti. Na primer da je ručak gotov ili da je bio poštar. Međutim, ona je imala svoju klasičnu tiradu. „Videla sam da je komšinica već napravila sok od višanja, a naši nikako da dođu da nam naberu. E moj Radovane, ostarili smo. Ima i bez soka i pekmeza da ostanemo. Ne možeš se više ni na vlastitu decu osloniti. Rade, ubiše se od posla. Po cele Božje dane rintaju, a plate nikakve. „Onaj“ je opet pobedio na izborima. Vidiš, nisam ih ni pitala da li su glasali. Nama više ne može biti bolje, ali ni bogami ni mnogo gore. A oni, ako se ovako nastavi, moraće iz zemlje da beže. Šta ćemo mi onda, jadni? Kaže Stana njeni u Australiju odoše, u Beč. Tamo im je baš dobro. Kad nema posla, ima socijalne pomoći, ...
