Napiši Svoju Priču

  “Nevena, imate veoma elegantne ruke, jeste li ste sigurni da želite postati vajarka?”, upita buduću studentkinju Likovne akademije poznati beogradski umetnik Branković, spremajući se za prvi pripremni čas u svom ateljeu.  Položio je desnu Neveninu ruku na radni sto išaran tragovima gipsa.  “Uvek krećemo od ruke”, reče Branković sekući komade flaster-gaze iznad činije sa vodom.  Nevena i Zlatan, njen dečko i budući kolega, pažljivo su ga slušali.  “Nikad ne žurite sa ovom fazom. Mora dobro da prijanja uz kožu.”  Kada je potrošio tri sloja gaze, seo je u fotelju, skinuo naočare i zapalio cigaretu.  “Ako budete vredni, do kraja leta možete imati dovoljno primeraka za jednu malu izložbu.”  Hteo je da nastavi ali ga je uporni kašalj sprečio. Kada je ispušio još jednu cigaretu ustao je i skinuo osušenu gazu sa Nevenine ruke gde se jasno oslikavao njen otisak. * “Jesi čuo šta je rekao?”, viknu Nevena Zlatanu široko se osmehujući dok su prelazili bučnu ...

  Još koji minut i idem kući, pomislila je Mira razvrstavajući kovanice po odeljcima u kasi. Dok je automatski brojila novac, prožela ju je tiha radost pri pomisli na dom i mačka. Tup bol u levom stopalu podsetio ju je na odluku da, u skorije vreme, u njenom životu neće biti muškaraca. Glasnije nego obično oteo joj se uzdah olakšanja uz zvuk zatvaranja kase. Bila je svesna da će je noga boleti još neko vreme.  Nema veze, polako prolazi. Gaženje je ovoga puta imalo smisla. Lagano se kretala između rafova štedeći povređeno stopalo. Ostavljala je za sobom dug i naporan dan. Napolju je zaronila u miris lipa otežao od kasnoprolećne kiše. Zažmurila je i udahnula vazduh.  Kako je život lep.  Kada je otvorila oči prvo što je videla bio je on. Stajao je preko puta prodavnice, drugi put ove nedelje. Njegovo ogromno telo opet ju je zbunilo, isto kao i one večeri, kada je pijan i raspomamljen, po drugi put krenuo ka njoj.  „Hoću da te ljubim“ mumlao je pridržavajući se za k...

  U početku uvek prvo primetiš sitnice.  Pogled zelenih očiju koji nagoveštava da mu je dobrota suština sa tvistom sklonosti ka nekom ludilu. Mada i alkoholičarski tik je bio ono što ga je tu odalo. Ali svejedno, rani znaci upozorenja prodju neprimetno. Mešaju se s neobičnim zadovoljstvom treperavosti. Nije bilo proračunatosti, ni odugovlačenja, razmišljanja o kompatibilnosti. Presudila je intuicija. Bar za mene. Nepogrešiv osećaj da sam došla kući. Rekla bih mir, ali ne mogu, suviše je bilo uzbudljivo da bih ga tako opisala, a opet nije ni nekakva sumanuta zaljubljenost, previše je površno za taj čudan osećaj dubine čak i tog prvog puta.  Kao devojčica oduvek sam sanjala kako ću naći saigrača, partnera u ljubavi i zločinu. Do tih ranih tridesetih više puta sam se razočarala ali nisam prestala da verujem u ideju sa kojom sam odrasla.  Mada se nisam više ni nadala.  Možda mi je i zato delovalo neverovatno pa sam Savu na prvom rastanku zagrlila dva puta.  Da ...

  Zašto sam krenula ovim putem? Kome još pada na pamet da hoda po kaldrmi dok pljušti kiša? I otkud novembarska kiša u junu? To ti se desi kada biraš kraći put, razmišljala je Nevena pokušavajući da očuva ravnotežu na kliskim, pohabanim pločicama stare ulice koja vodi do njenog stana. Večeras je posebna noć, noć kada će Dado i ona roditeljima objaviti odluku.  Već tri godine žive zajedno. Tri godine u kojima je ispitivala sve detalje njihovog zajedničkog života, prije nego je pristala da se vjenčaju.  „Kada imaš trideset dve, naravno da ne možeš ispuniti nerealna očekivanja koja si imala sa deset“, govorila je često sebi u poslednje vreme . U jednom trenutku Nevena podiže pogled i ugleda svoj odraz u izlogu malog butika. Kombinacija iznenadne kiše i vjetra, uspjela je da od njene uvijek uredne kose stvori bezobličnu masu, podsjećajući je kako danas baš i nije njen dan.  Da li zbog potpetice koja je zapela između sivih, blatnjavih pločica ili zbog krupnih, crnih, najl...

  „Jesi li joj se javio“, upitao ga je Aleksa dodajući mu čašu vina. „Nisam, prvo da pozavršavam neke poslove“, odgovorio je Nemanja.  „Ne kapiram koji ti je đavo. Znaš da će Nata odlepiti kad skonta da ste zajedno, a da joj niste rekli“. „Slušaj, taman kad ona odlepi, Ana neće imati drugog izbora nego da se uda za mene.“ „Molim? Zašto bi to želeo?“ „Pa, jednostavno je – ona je dobra, lepo vaspitana, pametna. Sjajna materijal za suprugu i majku.“ „Nisam te doživljavao kao nekoga ko će uopšte da se ženi. Ozbiljno, čoveče, koji ti je moj? Prestani da zezaš devojku“, nasmejao se Aleksa „Ko je zeza?“ „Okej, a jesi li sinoć spavao sam?“ „Nisam, ali to ne znači ništa, dođe i prođe, ostaje Ana koja će lepo družiti sa Natom našim klincima, dok mi idemo u život.“ „I dalje mislim da je iskorišćavaš.“ „Hajde, iskuliraj. Pa, ko ti je draži, Ana ili ja?“ * „Znaš koliko volim Aleksu, ali mi zaista ponekad prija kad izađe sa drugarima“, govorila je Natalija sipajući čaj od nane.  „Veruj...

  Sećam se dobro onog dana. Ljudi misle prođe vreme, bude lakše, sećanje bledi, misli se igraju, ne izgledaju tako strašno. Ali, ne, taj dan je promenio sve. Odneo je ono što sam bila. Život kakav sam znala više nije postajao.  Počelo je odjednom, što ono kažu, preko noći. Noć ili dan, zanimljivo, razlike nije bilo. Ne u mojoj glavi, mozak koji je radio dvesta na sat, nije se smirivao ni kad sve utihne, ni kad nebo počne da menja boje i sunce krene da se promalja. Isto, ceo dan, svaki dan, živci izvučeni ko žice sa stare gitare, svaka na svoju stranu, čekajući na nekog da se sažali. Vredi li uopšte popravljati staru gitaru, mogu li žice biti ko nekad, koji je životni vek obične gitare? Ne znam za nju, ali meni su se živci tanjili iz časa u čas. Priče su mi postajale zamršenije, vreme brže teklo, događaji se nizali kao domine kad se nameste starom igraču, a osećaj sigurnosti je istom brzinom nestajao.  Kada se pojavio Glas bila sam spremna. Kreni – kaže, ne ostavljajući iz...

„Vladeta, si budan?“  „Sad jesam Miloje.“ „Vladeta, oči moje, koliko je sati?“ „6:36 Miloje. Spavaj, k’o boga te molim. Sestra neće pre osam.“ „Mislim se nešto Vladeta, da l’ će mi se, sad kad me je obnevidela kantarakta, razviti druga čula? Da namirišem sestra Cicu pre nego nam donese lekove, da stavim zube i namestim osmeh.“ Zna Vladeta, čim Miloje krene da razmišlja od sabajle, nema ništa od spavanja. Pogleda ga umivenog majskim jutrom. Ih, da mi prsti rade, da hoće da uhvate makar štapić ugljena, da nacrtam mlečni put koji mu je bolest utisnula u oba oka. „Crni Miloje, prvo, kaže se ka – ta – ra – kta. Drugo, ishlapilo ti trajanje des’t godina pre nego što su te tvoji doveli u dom. I treće, sedeo il’ ležao, imao kastanjete ili ne, Cica je godina tvog unuka. Za nju si deda.“ „Idi Vladeta, nemoj budaliti. Bar ti znaš da godine nisu važne. Tebe je ovde ostavila tvoja Brižita, dvae’spet godina je mlađa od tebe. Kad si ti uhvatio parisku šmizlu, mogu ja Cicu iz Male Moštanice! Što s...

         Koračala sam ulicom u kojoj sam odrasla, koja mi je postala bliska i u kojoj sam pronašla sebe tek kada sam u njoj osetila istinsku ljubav i strast. U poslednjih godinu dana neobjašnjiva sila me vuče ka muškarcu koji nije samo moj, oženjen je, ima decu, i život koji ne uključuje mene. Dan je je bio topao, iako je kraj oktobra. Duvao je topao vetar i milovao mi lice na kojem sam još  uvek osećala otiske Filipovih  poljubaca.  Vraćala sam se iz kafea, gde sam popila kafu sa drugaricom iz detinjstva koja mi je pričala o tome kako želi da postane majka. Strašno je patila što se nije ostvarila u toj ulozi.  Slušala sam je, ali nisam bila prisutna, za mene su to bile prazne reči, koje je sam čula kao kroz maglu. Nisu dopirale do mene, nisam  želela da imam decu, želela sam samo Filipa.  Upoznala sam ga je slučajno, na Sajmu informisanja. Iz neobaveznog ćaskanja, sevnule su varnice, znala sam da je on taj kojeg sam oduvek čekala i...

  Vrata tramvaja oštro su se zatvorila. Unutrašnjost ovog gradskog zmaja koji se tromo provlačio po gradskim žilama kucavicama, nabrekla je od mnoštva ljudskih tela – sitnih i krupnih. Svako se tvrdoglavo drži onog do sebe i ne odstupa ni za pedalj, kao da mu je dodeljen neki samo njemu znan zadatak, a i samu pomisao na njega pokušava da otera povremenim gunđanjem.  Pa opet, Maksim Akvatov ne prestaje da drhti. Sedi blago povijenih ramena. Prekrstio je ruke preko zakopčanog kaputa, a prstima bi, kad je mogao, pravio gromuljice od mesa sopstvenih nadlanica. Diše duboko. Tu i tamo se kratko nakašlje nakon što bi progutao preveliki zalogaj vazduha.  U senci kape, navučene preko obrijane glave, zenice poskakuju, ritmom neuvežbanih plesača.  No, njegov odraz u staklu prozora niti progovara niti pokušava da ga uputi – da li da prati brojeve na zgradama koje promiču? Da zuri u prolaznike na semaforu? Ili da se uzda kako će ga noge, koje su pretile da se uruše pod njegovom t...

 Poslastičarnica kod Pere trovača, kako su je Beograđani od milošte zvali, tog aprilskog popodneva 1941. bila je dupke puna. Milorad, naočito obučen i sveže izbrijan sa knjigom pod pazuhom, sedeo je u ćošku poslastičarnice i sa nestrpljenjem očekivao prijatelja Stanka da se pojavi na popodnevnoj kabezi.  Svako ko bi ga malo bolje pogledao shvatio bi da je to isti čovek koji je do juče tu dolazio u ritama, poduže kose i čekinjaste brade. Mnogi su zazirali od njega. Stalno je pričao kako mu se u kući krije bogatstvo, ali da ne može da ga pronađe. Mislili su da je lud. Proveo je godine tražeći novac koji je mukotrpno zaradio u Americi radeći na građevini. Bankama nije verovao te je novčanice posakrivao na razna mesta u kući kako ga lopovi ne bi opljačkali. Vrag je odneo šalu i on je zaboravio većinu skrivenih mesta. Vremenom se dešavalo da novac slučajno pronađe i tada bi vraćao deo dugova. Postajao je sve utučeniji jer najveću deo imovine, pretočen u zlato i dukate, nikako nije ...

Metro 6, poznat kao najlepša metro linija u Parizu, kretao se visokim nadvožnjakom iznad bulevara de Grenel prolazeći između baroknih lepotica. Mariji je ovo bila prva vožnja šesticom. Prošle nedelje je došla na razmenu studenata.   „Jedan, dva, tri, vau, prolazim pored terasa četvrtog sprata,“ šaputala je Marija samoj sebi. U jednom trenutku izgledalo je kao da se voz nekontrolisano strmoglavljuje ka zemlji. Zadržala je dah i pogledom prelazila preko ostalih putnika u vagonu. Svi su izgledali normalno. Voz je ušao u podzemni tunel.  Ovu vožnju uvrštavam u turističku atrakciju kada mi neko dođe, pomislila je odahnuvši. Dok su prozore starog vagona zaslepljivali hladni zidovi tunela, pogled joj je opet lutao po gužvi. Zaustavio se na  mladiću koji se nedaleko od nje pribijao uz zgodnu brinetu.  „Izgleda da i u Parizu muškarci vole da ti se pripiju uz zadnjicu! Koji mu je đavo, može bar pola koraka da se pomeri unazad.“  Okrenula je glavu trudeći se da ne zur...

  Osluškujem. Lupkanje malih stopala u stanu iznad mog. Šištanje čajnika komšinice Ljilje. Lavež pudlice sa trećeg sprata. Škripa lifta dok se lijeno penje. Fokusiraj se. Slušaj..... diši duboko. Svake noći sanjam isti san. Okružena sam tamnim plavetnilom. Ne tonem, ali ne mogu ni da isplivam ka zracima sunca koji se probijaju. Plutam u dubini i borim se za dah. Pružam ruke ka svjetlu ali tijelo me ne prati.  Pokušavam da se vratim u realnost, ali tako je teško. Knedla u grlu, hladan znoj i pulsiranje u sljepoočnicama. Kao da će srce da mi iskoči iz grudi. Čujem ga, tako glasno i jasno, kako lupa, kako se otima. Položila sam ruku na grudi i osjetila jako bubnjanje na dlanu.  Smiri se, možeš ti to. Duboko udahni i zadrži dah. 1... 2... 3... 4... 5... Izdahni. Ne znam koliko je vremena prošlo. Sjedjela sam pogrbljena na ivici kreveta i mahinalno ponavljala vježbu disanja. Oslabilo je odzvanjanje srca u bubnim opnama, a sve jasnije sam čula zvuk okoline. Osjetila sam pulsira...

Na samom kraju Loznice, u onom delu gde raskošni stambeni blokovi prelaze u niz omalenih kuća, gustim rastinjem sakriven je sokak sa svega nekoliko zdanja. Tri bez stanara i  poslednji, u kojoj žive Radovan Krasavčić, penzionisani nastavnik i njegova supruga Milojka. Bio je početak juna  kad je Radovan, visok, sede kose i brkova. zaklopio novine i ušao u kuhinju. Lice mu izborano, ali još uvek skladnih crta. Milojka, pognute glave sedi za stolom i secka luk. Ova punačka učiteljica u penziji crnu kosu prošaranu sedim vlasima  svezala je  u punđu. "Odoh," reče Radovan.  "Idi, briga me." On otvara ulazna vrata. Tišina. Sa treskom ih zatvara stojeći u hodniku. "Stani." Milojka izlete iz kuhinje.  "Šta sad hoćeš?" Brk mu zaigra, ali se trudi da ostane ozbiljan. "Ti to ozbiljno?" "Ozbiljno, nego šta." Pogleda prema komodici na ulazu u dnevni boravak. Tu je desetak fotografija: Milojka i on sa decom - letovanje u Grčkoj krajem sedamd...

Na sredini spavaće sobe nalazio se prazan kofer, a oko njega razbacana ženska odeća. Iz ormara je virila Maja. Peđa je izašao iz kupatila, sveže istuširan. “Šta je to? Praviš veliko spremanje?”  “A?... Pa pakujem se,” odgovorila je Maja. “Za gde?” “Hhh jebote, pa ti si bukvalno zaboravio. Putujemo za vikend, to jest već sutra.” “Ajao, jeste. Zaboravio sam. Dobro da si se setila.” Majina donja usna je utrnula, a grlo se sledilo. Ponovo isto. Peđa na sve zaboravlja.  Šta meni ovo treba? Treba da ga vučem za rukav kao da sam poslednja paćenica. Ajde da mu je drugi-treći put. Ne mogu više. Ovo je raspad. “Peđa ako ti se ne ide, zaista ne moraš.” “Ajde bre ne jedi govna i ne započinji svađu,” odgovorio joj je povišenim tonom. Brana u Maji je napukla i bujica vode je pokuljala. Rasplakala se. “Dobro je bre, ne drami. Evo spremamo se, idemo, nikakav problem. Samo nemoj da se prenemažeš i tražiš pažnju,” rekao je Peđa mrzovoljno, oblačeći se. “Da tražim pažnju ti se ne bi ovako ponaša...

Dosta mi je lažnog morala, dogmatizma, isprevrtanih vrednosti i medijske propagande. Toliko bih volela da se sklonim od svega toga. Neprimetno nam oduzimaju slobodu. Postajemo robovi takozvanih elita koji se bogate na račun nas običnih smrtnika. Licemerje i malograđanština su svuda unaokolo. Heroji našeg doba pljačkaju narod u ime naroda, a pozovu nas novinare da opravdaju svoj zločin ili da za isti optuže političkog suparnika.  Novinar ne sme pokazivati emocije. Ne iskazuj stav je glavna urednička preporuka. Iza navodnog straha od neprofesionalizma, krije se bojazan da će se uvrediti onaj koji te medije plaća.  U šta se pretvorila ova naša divna profesija? Htela bih se vratiti sebi, ponovo uspostaviti kontakt sa sobom. Nakon toliko godina služenja narodu i otadžbini, želim naći mir u saznanju da sam živa i svoja. Nisam hodajući mikrofon i odbijam da se izgubim u zahtevima spoljnog sveta.  Hoću da moja olovka konačno piše srcem i da njome tragam po sopstvenim osećanjima, ...

Sećam se leta kada sam napunio šesnaest godina.  Bilo je to 1954. godine i tada sam još uvek živeo u jednom selu u Bosni. Sa zakašnjenjem sam počeo da rastem i razvijam se, tako da sam stalno bio gladan.  Posla je bilo puno, a hrane malo i svi smo dobijali jednake porcije, ja šesnaestogodišnjak, a i ovi mali koji su još bili deca. Složićete se da to nije fer? Jednog dana bio sam toliko gladan da su mi ovce koje sam izveo na pašu igrale pred očima. Dobio sam ideju. Uzeo sam stabljiku trske i izdubio je uz pomoć peroreza i dugog štapa tako da bude tanka kao slamka. Ostavio sam stado na paši, i prišunjao se ambaru sa strane, pazivši da me niko me vidi. Ambar je bio sklepan od starih dasaka, tako da je kroz šupljine između njih mogla da se vidi unutrašnjost. U zaključanoj prostoriji držali smo mleko u kofama. Imale su poklopac, zaključan katancem, ali je postojao prorez između poklopca i ostatka, taman dovoljno veliki za moj plan. Proturio sam slamku, i napio se mleka sve dok nisa...

Čekajući društvo, Pamela je stajala sama ispred beogradskog kluba KST gledajući umešno dizajniran znak sa natpisom. Povremeno proveravajući mobilni telefon primetila je prijateljičinu poruku: Ćaos mala, kasnimo malo.  Odjednom je osetila nečiji dah na golim ramenima.  „Neće doći,“ rekao je duboki muški glas. Ljuta zbog nespretnog pokušaja flertovanja, okrenula se i prosiktala:  „Ma, koji ti je đavo?“   Kad je ugledala tipa iza sebe, zaboravila je šta je još htela da kaže.  „Hej, ja sam Đorđe,“ rekao je široko se osmehujući.  Prekrstila je ruke ispred grudi i podigla levu obrvu. „Pa, dobro pametnjakoviću, i šta bi sad trebalo da uradim? Jao, znam. Pomeri se malo, moraću da padnem, koliko me obaraš s nogu,” zakolutala je očima.  Počeo je glasno da se smeje.  „Čuj, ispao sam debil, izvini. Kako se zoveš?“  Duboko je udahnula i odgovorila: „Pamela.“ Pustio je pogled da mu luta po njenom telu. Malo je duže odmarao oči na njenim grudima, zamiš...

Ponedeljak je najteži dan u sedmici, naročito kada na posao kreneš sa žurke. Katarina je sinoć u kafiću izabrana za najlepšu brinetu, a tog jutra, nakon što je prešla preko bulevara, zagledala se u prvi izlog i shvatila da joj je titula prilično poljuljana. Sat u izlogu pokazivao je 6:35.  Radila je u prodavnici kozmetike, u blizini Kalenić pijace i pošto će stići ranije, računala je da ima vremena da se upristoji do početka smene.    Ostavila je otvorena vrata, kako bi provetrila prostoriju.  Ušla je u kuhinjicu, sipala vodu u džezvu, stavila je na rešo i uključila radio. Sela je na tren da pošalje SMS drugarici. Bučni kamion kojim su đubretari kupili otpad stao je baš preko puta ulaza u radnju, kada kroz njega proviri ogromna baba.  Onako, sa vrata, kako bi bila glasnija od buke viknu: „Imaš sardine?“ “Nemam.“ “Kurac nemaš, nego te mrzi da ustaneš.“  Iznervirana, okrenula se i otišla. Kakvo razbuđivanje, pomisli Katarina uz osmeh. Često joj dolaze žene sa...

Moć večeri milonga možete osetiti svake prve subote u mesecu, u plesnom studiju Vajb.  Prilazeći brineti za susednim stolom, Kosta se očešao o kratko podšišanu devojku koja je sedela pored nje. Ustala je i pomerila se u stranu, kako bi mu napravila prolaz. “Ja sam Kosta i plesao bih sa tobom,” predstavio se brineti. Njen osmeh blesnuo je u grupi devojaka i jako ga privukao. “Aleksandra, drago mi je. Nesigurna sam u plesanju tanga. Bojim se da ću te nagaziti,” rekla je pruživši mu ruku. “Gledala si Miris žene? Al Paćino kaže devojci: No mistakes in tango,“ nastavio je Kosta. Ustala je, on joj je pružio ruke i prihvatio njene, primakao ih usnama i učinio naklon glavom - izgledalo je kao rukoljub, ali nekako otmeno, bez dodira usnama. Žmarci su se razmileli po Aleksandrinim leđima. Koračala je sigurno prilazeći podijumu. Kostina pojava, mešavine elegancije, gipkosti i samouverenosti nije je zbunjivala, već pojačavala njenu sigurnost. Libertango. Isprva su samo koračali u ritmu, dva po...

Seminar je odlično koncipiran. Dinamičan je, edukativan i motivirajući. Kako u predavanjima, tako i u pogledu na tekstove Ana i Aleksandar se nadopunjavaju te nam daju dvije perspektive. Svašta novo sam čula i naučila, a pri tom se zabavila. Najveći dobitak mi je bio što sam uspjela izvući iz sebe puno više nego inače koristeći naputke iz predavanja i komentara na radove. 

             Nemam pojma koliko je dana prošlo otkad sam Lovri u glavu bacila šalicu punu kave. Nažalost, umjesto njegove tikve stradala je vitrina. Usred mog veselog brbljanja kak bi, kad prođe epidemija, mogli u Veneciju ili Firenzu, tonom kao da ide s frendovima na cugu rekao je da seli kod djevojke. Vitlala sam prema njemu tanjure, soljenke, zdjele i toster, vrišteći psovke za koje nisam niti bila svjesna da ih znam. Stajao je ukočen i nijem poput lutke. Skinuo je vjenčani prsten, stavio ga u pepeljaru i unatraške izašao.  Hrpe neopranog suđa i veša zakrčile su mi sobe. Na trosjedu se napravila rupa u obliku mog trupla. Iz čikobernica se u valovima prelijevaju čikovi. Na podu leže rastrgane knjige, moji pokloni za njegove rođendane. Borghes, Marquez, Castaneda - nije ih odnio sa sobom.  U kutu sobe raste filodendron koji mi je kupio za useljenje. Ne volim takve mesnate primjerke flore, ali on to naravno nikad nije skužio.  ...

Stigao ju je nevjerovatan umor. Nikad nije umjela da se spakuje, ni kada odlazi na dva dana, a kamoli iz jednog života. Zatvorila je kofer i sjela na krevet. Htjela je da ga odmjeri onako spakovanog nasred sobe. Željela je da nekako izvaže koliko toga ostavlja, a koliko odnosi sa sobom.             Kao kada bi u mesnici rekla da joj odvoje petsto grama od buta. Tako je sad precizno, kao skalpelom, razdelila ovih šest kila kofera od četiri godine života sa Branom. Veš, dva para cipela, patike, par dnevnih varijanti, večernja haljina i njemački s izgovorom.  Nije imala posebnog razloga da ponese nijednu od tih stvari u koferu, mogla je da ode i bez njega, ali onda bi joj se činilo da u stvari, nije ni otišla. Brano treba da vidi kako kofera nema, da je orman prazniji i pismo na stolu. Osjećala je kako je malo da samo nje više nema. Morala je sa još tih nekoliko pojedinosti podcrtati svoje odsustvo inače se neće vidjeti gdje je to bila pa je sad ...

            Nisam mu rekao sve što sam hteo, a toliko toga sam želeo da mu kažem. Samo sam stajao i gledao kako grozničavo objašnjava kako mora da ide, da je to naša zemlja, da joj je potreban, da svi njegovi drugovi idu i da će svima pokazati kako se otadžbina brani i voli. Ćutao sam.             Prethodne večeri smo se za sofrom po ko zna koji put prepirali jer ne pomaže u kafani. Ne dolazi dovoljno, ništa ga ne zanima, a sve je to za njega napravljeno. Da hrani njega i njegovu decu, da bude najveća kafana u Beogradu. Po običaju je odgovarao kako su to sve trice i kučine, da toliko važnijih stvari ima na svetu od te moje vajne birtije, pijanih kočijaša i jadnih Cigana koji za crkavicu sviraju bahatim spahijama.               I tog dana, kad je odlazio, gledao me je tim čudnovatim plavim očima, majčinim očima. I pred njenim sam hiljadu puta bio razoružan, a pred ovima sam potpuno nemoćan...

            Pratio ih je do Karađorđeve ulice kada su njih dvoje zamakli u jedan od ulaza. Srce mu je i dalje snažno lupalo, a niz lice mu se slivale graške znoja. Nije znao šta da radi - da li da uđe u zgradu odmah za njima i napravi scenu u hodniku. Šta ako su već ušli u neki od stanova? Kako će znati u koji? Mogao bi da ide od vrata do vrata i besomučno lupa.             Misli su mu se rojile u besnom kovitlacu.             Nikada nije bio čovek od akcije niti je znao kako da reaguje. Uzbuđenje i bes su ga i dalje izjedali ali njegovo telo je bilo nepropusna opna koja nije dozvoljavala da se bura emocija izlije odmah tu na ulicu. Uvek se suzdržavao od prenaglašenih reakcija i prezirao je ljude koji nisu umeli da se kontrolišu - smatrao je to necivilizovanim. Ali šta da uradi sada, kada je njegova žena upravo ušla u zgradu sa nepoznatim čovekom? Tako nešto zahteva delanje. U njemu su se...

“Radovane, Radovane, je l‘ me čuješ? Ooo, Radovane, vidi kako su ti uši porasle, a gluvlji si no ikada? Je l' primaju ti tvoji sateliti nešto?“ pokušavala je Milojka da ga dozove isprečena između njega i televizora. „Šta kaažeeš?“ ponadao se Radovan da supruga ima nešto važno da mu saopšti. Na primer da je ručak gotov ili da je bio poštar. Međutim, ona je imala svoju klasičnu tiradu. „Videla sam da je komšinica već napravila sok od višanja, a naši nikako da dođu da nam naberu. E moj Radovane, ostarili smo. Ima i bez soka i pekmeza da ostanemo. Ne možeš se više ni na vlastitu decu osloniti. Rade, ubiše se od posla. Po cele Božje dane rintaju, a plate nikakve. „Onaj“ je opet pobedio na izborima. Vidiš, nisam ih ni pitala da li su glasali. Nama više ne može biti bolje, ali ni bogami ni mnogo gore. A oni, ako se ovako nastavi, moraće iz zemlje da beže. Šta ćemo mi onda, jadni? Kaže Stana njeni u Australiju odoše, u Beč. Tamo im je baš dobro. Kad nema posla, ima socijalne pomoći, ...

Hvala najlepše, mnogo mi je značilo sve što smo prošli zajedno. devojke su zaista obrazovane i napredne, osećala sam se izvanredno. Nastojaću da više čitam narednih meseci, Obavezno se vidimo uživo. divno je bilo sarađivati sa Vama.

  Zvono je označilo  kraj prve smene. Gužve i dečije dovikivanje sve su prisutnije ove pozne jeseni u prostorijama male škole. To je zgrada izdvojenog odeljenja u koju  je smešteno više od osamsto đaka raspoređenih u četiri smene, zbog renoviranja matične zgrade. Moji drugaci u koloni izlaze iz učionice. Užurbano se pakujem i dok noseći gomilu svezaka izlazim na hodnik, Dunjica mi maše sa kraja kolone. Drugačija je od ostalih. Često joj nešto privuče pažnju pa zastane i zamisli se. Sigurnija sam kada smo zajedno. Tako smo se dogovorile, nigde jedna bez druge, ona čuva mene, ja nju.             I pored mogućnosti da  čas odložimo zbog novonastale situacije, učenici su tražili  matematičarenje na kojem vlada posebna atmosfera. Zanimljivi logički zadaci rešavaju se u paru ili grupi.             Krećemo se hodnikom, kao bulevarom prepunim šetača. Do prve slobodne učionice skrećemo desno i silazimo ...

     Malo pre osam sati, hladnog decembarskog jutra mog trideset i devetog rođendana, ležala sam pospana u krevetu sa mojim holandskim neženjom. Iako je imao pedeset tri, oslobodio je ženu u meni. Telefon je pozvonio baš kada to uopšte nisam očekivala.  Trebalo je da se danas ipak pojavim u kancelariji.               Neprozirna magla je počela da se podiže, a sa njom i moj ljubavnik: nečujno je otključao vrata od stana i izašao, pre nego što je sat otkucao osam.              U međuvremenu se u kuhinji pojavio moj jedaestogodišnji sin.              “Da li mogu da uzmem tvoj telefon? Sačuvao sam nešto u istoriji”, pitao me je još uvek snenih očiju.             “Aha, ali samo da znaš - mama je sinoć gledala porno. Ako se odlučiš da otvoriš i tu stranicu, to je na tvoju odgovornost. To što vidiš pratiće te zauvek”, rekoh mirno dok sa...